Svi se živo sećamo onog uzbuđenja i ponosa kada dete napravi svoje prve korake. Za roditelje slepog deteta, taj trenutak nosi dvostruku težinu – neizmernu radost prate opravdani strahovi od padova, udaraca i povreda. Kuća, koja bi trebalo da bude najsigurnije mesto na svetu, odjednom počinje da deluje kao polje prepuno skrivenih opasnosti: oštrih ivica, otvorenih vrata i zaboravljenih igračaka na podu. Sasvim je prirodno da poželite da stalno držite dete za ruku i štitite ga od svakog sudara. Međutim, prostor je prva velika arena u kojoj vaše dete uči šta znači sloboda i samostalnost. Pustiti dete da se kreće samo kroz prostoriju jeste čin najveće roditeljske ljubavi i poverenja. Uz dobru pripremu i tiflološke trikove, vaš dom može postati savršen poligon za građenje detetove samouverenosti.

Konkretni saveti iz ugla defektologa–tiflologa

U tiflologiji, kretanje u kući se smatra bazom za kasniju prostornu orijentaciju na ulici i u širem okruženju. Prvo i osnovno pravilo koje tiflolog naglašava jeste: red i konstantnost. Nameštaj u kući ne sme često da menja svoje mesto. Kada slepo dete jednom nauči gde se nalazi trosed, gde je sto, a gde vrata, ono u svojoj glavi stvara preciznu kognitivnu (mentalnu) mapu prostora. Svako iznenadno pomeranje fotelje ili stola ruši tu mapu i izaziva nesigurnost i dezorijentisanost.Takođe, izuzetno je važno naučiti dete takozvanim „tehnikama zaštite“ tela bez pomagala. To uključuje tehniku gornje zaštite (ruka savijena u laktu ispred lica sa dlanom okrenutim spolja, koja štiti glavu od otvorenih gornjih delova nameštaja) i tehniku donje zaštite (ruka spuštena dijagonalno ispred tela koja štiti zonu prepona i stomaka). Dete takođe učimo da prati liniju zida ili ivicu nameštaja koristeći spoljnu stranu šake (nadlanicu), kako ne bi povredilo prste ako naiđe na neku nepravilnost.

Primeri iz svakodnevnog života

Uzmimo za primer situaciju u kojoj dete želi da ode iz dnevne sobe u kuhinju da popije vodu. Umesto da ga uzmete u naručje ili ga vodite držeći ga čvrsto za ruku, budite njegova verbalna i taktilna podrška. Pustite ga da stane uz zid dnevne sobe. Recite mu: „Sada prati zid svojom levom rukom. Klizi polako nadlanicom. Kada osetiš da se zid prekida, tu su vrata od hodnika. Napravi tri koraka pravo kroz hodnik, sa desne strane ćeš osetiti mekani tepih, a odmah posle njega je pločica – to je ulaz u kuhinju.“Ako dete na tom putu slučajno blago udari u okvir vrata, nemojte paničiti niti praviti dramu. Smireno recite: „U redu je, samo si dodirnuo štok od vrata, to nam pokazuje da smo na dobrom putu, skreni malo udesno.“ Na taj način dete uči da sudar nije smak sveta, već samo još jedna informacija o prostoru.

Praktične preporuke za roditelje

* Pravilo zatvorenih ili potpuno otvorenih vrata: Vrata u kući (naročito od ormarića, kuhinjskih elemenata i soba) nikada ne smeju stajati poluotvorena. Poluotvorena vrata su najveća opasnost za udarce u glavu. Ili ih držite skroz zatvorena ili skroz otvorena do zida.
* Koristite taktilne staze i tepihe kao orijentire: Različite podne podloge izuzetno pomažu detetu. Na primer, dugačak tepih (staza) u hodniku direktno vodi od spavaće sobe do dnevne sobe. Kada stopalo oseti promenu sa parketa na tepih, dete tačno zna gde se nalazi.
* Uklonite sitne prepreke sa poda: Papuče, igračke, kablovi i saksije sa cvećem ne smeju biti ostavljeni na uobičajenim rutama kretanja deteta. Pod mora biti čist.
* Zalepite gumene ili tekstilne markere: Na nivoima koje dete dodiruje rukama (npr. na okvirima vrata ili kvakama), možete zalepiti male komade filca ili hrapave trake, kako bi dete dodirom odmah prepoznalo u koju sobu ulazi.

Kada uspešno savlada kretanje kroz sopstvenu kuću, vaše dete će se osećati kao kralj svog kraljevstva. Ta prva samostalnost u pronalaženju svoje sobe, igračke ili čaše vode postavlja temelj za čitav život. Strah koji osećate kao roditelji je prirodan, ali zapamtite – svaki mali samostalni korak koji vaše dete napravi unutar sigurnih zidova vašeg doma, jeste korak bliže njegovoj slobodi i velikom svetu koji ga čeka napolju.